Манастир Озрен
Аутор: Лидија Глишић, Број 950, Рубрика Духовна ризница На 340 метара надморске висине, опасана густом шумом, налази се још једна задужбина Светих Немањића, манастир Озрен. Смештен је на истоименој планини недалеко од насеља Петрово, на малој коси између Мераје и потока Крвавац с једне, и Рјечице, с друге стране.
Манастирски мозаици
Иконостас манастирске цркве Св. Николе и чесму у манастирској порти на Озрену израдили су у мозаику иконописци Атељеа Радловић. Међу њима је радила и академски сликар, Јелица Дурковић, која се одмах по завршетку студија определила за ову необичну, стару технику зидног сликарства:
- Да, мозаик спада у натрајнију технику и у суштини то и јесте монументална техника. Мени су интересантне минијатуре у мозаику јер оне одају утисак, посматране издалека, да се ради о уљу на платну, не приметите одмах да је реч о мозаику. Сам камен има неку своју причу, своју историју, даје делу квалитет више у односу на друге технике. Слика може да се слика бесконачно, а мозаик, када се заврши, то је то.
Треба истаћи да мозаик није посао за једног човека, то је посао за више људи, ради се као и пре више векова, на исти начин се ломи камен, и сем неких мањих помагала, све је остало исто.
Иконописање, осим усавршавања у техници, захтева и духовно узрастање. Мој циљ је, пре свега, да то што радим и духовно може да заживи. Зато су молитва која прати рад и духовно стање иконописца, најважнији за његово дело. Потребно је, као и за све друго у животу, да човек верује у то што ради и то се онда осети. Радити иконе у мозаику је тешко и захтева доста времена и трпљења, али љубав и вера морају да се осете на њима. Некоме ко то не носи у себи овај рад не би био привлачан".
Осим манастира на Озрену, иконописци окупљени у Атељеу Радловић украсили су зидове и иконостасе многих цркава и манастира, нарочито у Републици Српској, па тако њихови мозаици красе и Владичански двор у Бијељини.
На њему је, као и на већини древних српских светиња, исписивана бурна историја нашег рода. Али, ко би могао рећи када један манастир почиње да живи: да ли подизањем и растом зидова, да ли страдањем, можда сабором верних у своме крилу, или сопственим исцељењем...
Народно предање настанак манастира везује за краља Драгутина, који је областима Усора и Соли управљао од 1284. до 1321. као „сремски краљ“.
Када је поп Јаков, кога срећемо и као игумана Јоакима, 1587. године патосао цркву, оставио је и први писани податак о садашњој цркви манастира Озрен. За време овог игумана, у току 1605. и 1606. године цркву је живописао познати иконописац поп Страхиња од Будимља, а припрату, између 1608. и 1609. године, анонимни сликар.
Већ крајем 17. века почињу страдања манастира. За време аустријско-турских ратова, на потоку Крвавац, убијени су монаси. У 18. веку пошаст куге довела је манастир на ивицу опстанка. Крајем истог века почињу поправке манастира. У то време је изграђена и манастирска кућа а манастир је поново добио братство.
Избијањем Првог српског устанка манастирски живот поново је прекинут и манастир напуштен. Народ и околни свештеници нису дозволили да манастир пропадне, па трудом свештеника Марка Марјановића и народа 1842. године почиње обнова манастира. Заслугом свештеника Мијата и Игњата саграђена је чесма Калуђерица. Кметовске породице су манастир откупиле од Абаз-бега заједно са његовом кулом од чијег је материјала сазидан данашњи звоник.
Време, вера и труд уграђивали су циглу по циглу у манастирску историју. Сваки игуман је дао свој удео доградњи манастира.
Када је 2002. године постављен нов лимени кров, нађено је писмено сведочанство о мајсторима и тадашњем игуману Данилу Билбији који су исти посао обављали век раније, 1912. године. Мајстори који су обнаваљали овај кров, на челу са садашњим игуманом протосинђелом Данилом, учинили су исто остављајући своје потписе. Тако су се и додири руку неимара, и векови и духовне висине сусрели под тим кровом који наткриљује Дом Господњи.
Почетком Другог светског рата усташе хапсе тадашњег игумана Гаврила и јеромонаха Серафима, спроводе их у логор Цапраг а затим их протерују у Србију. Манастир је током рата опљачкан, уништени су архива и библиотека.
Након рата јеромонах Серафим се враћа у манастир и успева да обнови порушено.
Улагање духовних и физичких напора у манастирски комплекс настављено је све до страдања у последњем рату. Иако сам манастир није оштећен, током 1995. године дошло је до великог егзодуса становништва овог краја. Тако је од 2.700 српских домова у околним селима манастирске парохије, колико их је било пре рата, данас остало свега 230. Тако малобројна манастирска парохија тешко може да издржава манастир, па је зато идеја Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Василија, који се у овој светињи и замонашио 1957. године, да манастир прерасте у духовно-рекреативни центар, начин да Озрен опстане и узраста заједно са младима који ће се у њему сусретати.
За Велику Госпојину у манастиру и око њега дође 30, 40 хиљада верника, па тако Озрен заличи на град чији је центар црква Светог Николе а стазе манастирске порте - уличице којима се тиска велики број људи.
Трећег дана Васкрса овде се одржава и Васкршњи крос на коме учествују све основне школе из региона, па ту зна да се окупи и 4.000 малишана.
Али прича о манастиру Озрену не би била заокружена без помена важне знаменитости. Наиме, у манастирској цркви налазе се мошти Св. мученице Марине, у народу познате као Огњене Марије, чија се друга рука налази у манастиру Ватопеду на Светој Гори.
Необичан украс овог манастира је две хиљаде ружа које га окружују и о којима, као и о читавом манастирском комплексу, брине игуман Данило.
