Danas je nacelnik opstine Lukavac, Dzevad Mujkic, potpisao ugovore na modernizaciji i prosirenju ulicne rasvjete u 20 mjesnih zajednica opstine Lukavac. Rasvjeta ce biti postavljena u roku od 90 dana a vrijednost investicije iznosi 300'000 KM.
Rasvjetu ce dobiti i ozrensko selo Tumare.
Donnerstag, 24. März 2011
Montag, 1. September 2008
Manastir Ozren
Манастир Озрен
Аутор: Лидија Глишић, Број 950, Рубрика Духовна ризница На 340 метара надморске висине, опасана густом шумом, налази се још једна задужбина Светих Немањића, манастир Озрен. Смештен је на истоименој планини недалеко од насеља Петрово, на малој коси између Мераје и потока Крвавац с једне, и Рјечице, с друге стране.
Манастирски мозаици
Иконостас манастирске цркве Св. Николе и чесму у манастирској порти на Озрену израдили су у мозаику иконописци Атељеа Радловић. Међу њима је радила и академски сликар, Јелица Дурковић, која се одмах по завршетку студија определила за ову необичну, стару технику зидног сликарства:
- Да, мозаик спада у натрајнију технику и у суштини то и јесте монументална техника. Мени су интересантне минијатуре у мозаику јер оне одају утисак, посматране издалека, да се ради о уљу на платну, не приметите одмах да је реч о мозаику. Сам камен има неку своју причу, своју историју, даје делу квалитет више у односу на друге технике. Слика може да се слика бесконачно, а мозаик, када се заврши, то је то.
Треба истаћи да мозаик није посао за једног човека, то је посао за више људи, ради се као и пре више векова, на исти начин се ломи камен, и сем неких мањих помагала, све је остало исто.
Иконописање, осим усавршавања у техници, захтева и духовно узрастање. Мој циљ је, пре свега, да то што радим и духовно може да заживи. Зато су молитва која прати рад и духовно стање иконописца, најважнији за његово дело. Потребно је, као и за све друго у животу, да човек верује у то што ради и то се онда осети. Радити иконе у мозаику је тешко и захтева доста времена и трпљења, али љубав и вера морају да се осете на њима. Некоме ко то не носи у себи овај рад не би био привлачан".
Осим манастира на Озрену, иконописци окупљени у Атељеу Радловић украсили су зидове и иконостасе многих цркава и манастира, нарочито у Републици Српској, па тако њихови мозаици красе и Владичански двор у Бијељини.
На њему је, као и на већини древних српских светиња, исписивана бурна историја нашег рода. Али, ко би могао рећи када један манастир почиње да живи: да ли подизањем и растом зидова, да ли страдањем, можда сабором верних у своме крилу, или сопственим исцељењем...
Народно предање настанак манастира везује за краља Драгутина, који је областима Усора и Соли управљао од 1284. до 1321. као „сремски краљ“.
Када је поп Јаков, кога срећемо и као игумана Јоакима, 1587. године патосао цркву, оставио је и први писани податак о садашњој цркви манастира Озрен. За време овог игумана, у току 1605. и 1606. године цркву је живописао познати иконописац поп Страхиња од Будимља, а припрату, између 1608. и 1609. године, анонимни сликар.
Већ крајем 17. века почињу страдања манастира. За време аустријско-турских ратова, на потоку Крвавац, убијени су монаси. У 18. веку пошаст куге довела је манастир на ивицу опстанка. Крајем истог века почињу поправке манастира. У то време је изграђена и манастирска кућа а манастир је поново добио братство.
Избијањем Првог српског устанка манастирски живот поново је прекинут и манастир напуштен. Народ и околни свештеници нису дозволили да манастир пропадне, па трудом свештеника Марка Марјановића и народа 1842. године почиње обнова манастира. Заслугом свештеника Мијата и Игњата саграђена је чесма Калуђерица. Кметовске породице су манастир откупиле од Абаз-бега заједно са његовом кулом од чијег је материјала сазидан данашњи звоник.
Време, вера и труд уграђивали су циглу по циглу у манастирску историју. Сваки игуман је дао свој удео доградњи манастира.
Када је 2002. године постављен нов лимени кров, нађено је писмено сведочанство о мајсторима и тадашњем игуману Данилу Билбији који су исти посао обављали век раније, 1912. године. Мајстори који су обнаваљали овај кров, на челу са садашњим игуманом протосинђелом Данилом, учинили су исто остављајући своје потписе. Тако су се и додири руку неимара, и векови и духовне висине сусрели под тим кровом који наткриљује Дом Господњи.
Почетком Другог светског рата усташе хапсе тадашњег игумана Гаврила и јеромонаха Серафима, спроводе их у логор Цапраг а затим их протерују у Србију. Манастир је током рата опљачкан, уништени су архива и библиотека.
Након рата јеромонах Серафим се враћа у манастир и успева да обнови порушено.
Улагање духовних и физичких напора у манастирски комплекс настављено је све до страдања у последњем рату. Иако сам манастир није оштећен, током 1995. године дошло је до великог егзодуса становништва овог краја. Тако је од 2.700 српских домова у околним селима манастирске парохије, колико их је било пре рата, данас остало свега 230. Тако малобројна манастирска парохија тешко може да издржава манастир, па је зато идеја Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Василија, који се у овој светињи и замонашио 1957. године, да манастир прерасте у духовно-рекреативни центар, начин да Озрен опстане и узраста заједно са младима који ће се у њему сусретати.
За Велику Госпојину у манастиру и око њега дође 30, 40 хиљада верника, па тако Озрен заличи на град чији је центар црква Светог Николе а стазе манастирске порте - уличице којима се тиска велики број људи.
Трећег дана Васкрса овде се одржава и Васкршњи крос на коме учествују све основне школе из региона, па ту зна да се окупи и 4.000 малишана.
Али прича о манастиру Озрену не би била заокружена без помена важне знаменитости. Наиме, у манастирској цркви налазе се мошти Св. мученице Марине, у народу познате као Огњене Марије, чија се друга рука налази у манастиру Ватопеду на Светој Гори.
Необичан украс овог манастира је две хиљаде ружа које га окружују и о којима, као и о читавом манастирском комплексу, брине игуман Данило.
Sonntag, 17. August 2008
Sve više poklonika na konaku
Sve više poklonika na konaku
Autor: M.Đ. | 17.08.2008. - 00:02
Turizam, naročito verski, okosnica je budućeg razvoja opštine Petrovo. Nakon obnove, manastir Svetog Nikole na Ozrenu kod Petrova sve češće je odredište poklonika i turista iz RS i Srbije, ali i zemalja u okruženju. Manastir je kroz istoriju više puta stradao, ali je crkva do danas zadržala prvobitni oblik. Oštećen je i u proteklom ratu, nakon kojeg je ponovo dovedena struja, urađeni su putevi i manastirski konaci.
"Hteli smo da od manastira stvorimo duhovno-sportski i rekreativni centar na Ozrenu koji će da privuče što veći broj posetilaca. Vernici i poklonici ove naše manastirske svetinje su to prepoznali i svake godine ih je sve više. Iduće godine planiramo da uradimo dve letnje učionice da bi deca tokom raspusta mogla da borave kod nas. Planiramo izgradnju još jednog konaka sa šezdesetak ležajeva" kaže iguman Danilo.
Većina posetilaca po prvi put dolazi na Ozren, a mnogi se nakon toga ponovo vraćaju da uživaju u miru i lepoti manastira.
Među njima su nedavno bili i penzioneri s područja Brčkog i okolnih mesta koji su posetu manastiru organizovali posredstvom svojih lokalnih udruženja.
"Radujem se svakom odlasku u manastir jer on ima posebnu lepotu", kaže Ruža Popović iz Čović Polja, a njena prijateljica Anđa Lazarević iz Pelagićeva dodaje da je došla da se lično uveri da je manastir na Ozrenu onakav kakvim ga opisuju. Manastirski kompleks ima dva konaka kapaciteta 120 ležajeva. Jedan je novosagrađen, a drugi datira iz 1910. i potpuno je obnovljen. Posetioci hranu i piće mogu da obezbede u dogovoru s manastirskim bratstvom. O manastiru brinu i meštani koji se rado odazivaju da pomognu u akcijama uređenja ove svetinje, ali je problem što je na ovom području veliki broj stanovništva još uvek raseljen i mahom starije dobi. Manastirski kompleks prostire se na oko 330 hektara, a svi putevi koji vode do njega obnovljeni su. Najviše gostiju očekuje se 28. avgusta na Velikogospojinskom zboru, prazniku Uspenija presvete Bogorodice, kada se svake godine kod manastira okupi više od 40.000 vernika.
Ozren zemlja Nemanjića
Prvi pisani tragovi o sadašnjoj crkvi manastira na Ozrenu potiču iz 1578. godine, kada je pop Jakov iz plemena Marića patosao ovu crkvu. Postoje, međutim, tragovi da je krajem 13. veka kralj Dragutin Nemanjić gradio crkve na prostorima severoistočne Bosne, zbog čega u narodu živi predanje da je manastir Sv. Nikole zadužbina kralja Dragutina, a Ozren zemlja Nemanjića.
Montag, 11. August 2008
Vidi ba, eno Glige
Srbi rodom sa Ozrena u poseti zavičaju - od Tuzle do Zavidovića
Vidi ba, eno Glige
U Rosulje su se posle progona Srba jeseni 1995. naselili muslimani iz Srebrenice. Sa Srbima su, kažu, dobri. Sirotinja sirotinju razume
Područje planine ili, bolje rečeno, "gore" Ozren - u kojem centralno mesto zauzima manastir Svetog Nikole - zadužbina Dragutina Nemanjića, danas je ili prazno ili nastanjeno muslimanima. Ekonomske migracije sredinom šezdesetih godina prošloga veka, ali i prisilna "migracija" provedena tokom i posebno pred kraj rata u Bosni ostavile su ovaj "raj zemaljski" na potezu Tuzla - Doboj - Zavidovići prilično pustim.
- Samo tri dana pre potpisivanja Dejtonskog sporazuma probile su balije iz pravca Vozuće i Zavidovića položaje naše vojske i proterale Srbe - priča starina Gligorije, osamdesetogodišnjak koji se zajedno sa još pedesetak od blizu dvestotinjak predratnih srpskih familija vratio u selo Tumare podno Ozren gore.
- On kaže kako u Tumarama danas ima oko 60 familija, isto toliko ih živi u Doboju, a ostatak širom sveta. Uz pomoć štapa starina Gligorije se spustio s rodnih Tumara i zaputio ka crkvi da bi dočekao goste poznanike, rodbinu i prijatelje iz Hrvatske, odnosno iz Borova - potomke onih koji su obronke Ozrena zamenili ravnim Sremom.
- Vidi ba, eno Glige - uzvikuju gosti slengom koji svedoči kao da nikada nisu Ozren ni napuštali.
- A koji si ti. Ne sećam te se - pita Gligo, te ni ne dovršivši pitanje dobija odgovor:
- E nemereš me ni znat' kad sam otišao sa deset godina - odgovara Dušan, dok se jedan drugom bacaju u iskren zagrlja u kojem ni suze ne izostaju.
Sveštenik Slavko Pantelić kazuje porazne činjenice da u ovoj parohiji kojoj pripadaju sela Rosulje, Tumare, Donja i Gornja Brijesnica ima svega stotinjak, mahom starijih duša.
- Nešto u Tumarama, 14 kuća u Rosuljama, niti jedna u Donjoj Brijesnici, a jedini Srbin - Nenić, koji se bio vratio u Gornju Brijesnicu, opet je pod pritiskom morao napustiti rodno ognjište - govori otac Slavko.
Crkva danas izgleda lepo, iako je 1995. bila zapaljena i potpuno uništena. O sistematičnosti terora i namere da se Srbi više nikada ne vrate svedoče i srpske kuće kojima su, osim što su zapaljene, porazbijani svi zidovi, a na mnogima nema više ni temelja. Samo korov i otpad. Čak su i bandere posečene, a crkvena ograda odnesena.
 | ||||
 | | POPOVE ČUVA POLICIJA Završna tačke posete rođenih Ozrenaca, ali i njihove dece i unučadi rodnoj planini bila je poseta Sabornom hramu SPC-a u Tuzli. Otac Milan ističe kako u samoj Tuzli ima oko 700 srpskih porodica, ali osim ovih 300 koji poštuju pravoslavlje ostali su ili i dalje komunisti ili u mešanim brakovima. | | |
 | | |||
| | |||
| ||||
- Ovde sam naučila prva slova, a ovde je bila dečja bolnica - pokazuje ruševine obrasle u korov sredovečna Borovčanka koja je rodne Tumare napustila sa desetak godina.
Pre pet dana se zajedno s pedesetak svojih komšija, u organizaciji Veća srpske nacionalne manjine, zaputila, makar na jedan dan, pod Ozren goru gde je rođena. Mnogi posetioci su u ovoj crkvi kršteni, a njihovi roditelji ili čak i oni sami venčani pa je emocija bilo napretek.
- Još je gore u Puračićima. Tamo imamo svega 12 srpskih porodica koje dolaze u crkvu Svetog Ilije - hram sagrađen 1903. godine - kazuje otac Slavko, dodajući kako su krajem 19. veka Puračići bili ubedljivo većinsko srpsko mesto.
Na povratku iz Tumara ka opštini Petrovo i centralnom duhovnom mestu Srba ispod Ozrena - manstiru Sv. Nikole autobus se malo-malo zaustavlja u Rosuljama.
- Vidi Mire, jadnica živi sama. Ej, vidi Pulje j... majku, vratio se iz Amerike ostavivši tamo ženu i decu i došao u Rosulje - čuju se desetine ushićenih glasova.
Prašte poljupci, grljenje, pozdravi i neizostavni upiti: "Kako se živi". Mirjana Jokić živi skromno, sama i bez ikakvih primanja, a već pomenuti kratkotrajni "gastarbajter" Puljo, mimo protokola, za čitav autobus nudi "slanine, luka, ljeba i rakije...
Ratnim "igrama" i akcijom "kartografa" u Dejtonu čitav ovaj vekovima srpski kraj, uz izuzetak zemlje oko manastira i male opštine Petrovo (Bosansko Petrovo Selo op. a), koje su ostale u Republici Srpskoj, pripao je muslimansko-hrvatskoj federaciji i Tuzlanskom kantonu. Tako su srpska sela postala ili prazna ili muslimanska. Za Rosulje je zanimljivo pomenuti da su posle progona Srba jeseni 1995. tu naselili muslimani iz Srebrenice. Sa Srbima su, kažu, dobri. Sirotinja sirotinju razume.
Iako je nekada svako selo imalo vezu sa manastirom Sv. Nikole, danas je to kozja staza kojom teško prolazi i terenac, a kamoli autobus. Pred samim manastirom - zadužbinom Nemanjića iz 13. veka, impozantna slika. Manastirski konaci uređeni, parkirališni prostor kao ispred hotela sa pet zvezdica, izvor "Kaluđerica", trim staze u pripremi - sve na usluzi posetiocima, kao i onima željnim okrepe.
Rezultat je to samopregornog rada igumana Danila, 31-godišnjeg starešine manastira, koji uz sve neophodne duhovne škole ima i diplomu američkog univerziteta za javnu upravu. Monah Sava posetioce informiše da je građevina zidana, prema predanjima, sredinom 13. veka, a prvi pisani tragovi sežu u 1587. godinu. U manastiru se i danas čuva deo ruke Ognjene Marije.
ОСКРНАВЉЕН ХРАМ У ТУМАРАМА
ОСКРНАВЉЕН ХРАМ У ТУМАРАМА
Дана 05. августа 2008. године црква у Тумарама је оскрнављена. Причињена је материјална штета на храму а по ријечима надлежног свештеника Славка Пантелића ништа није отуђено из храма.
Ово је други пут да се скрнави овај храм у задњих мјесец дана. Први пут је чак и бакарни покривач дијелом оштећен и отуђен.
Случај је пријављен надлежној полицијској управи у Лукавцу.
Обзиром да ништа није отуђено из храма изгледа је намјера да се овај храм само оскрнави.
Mittwoch, 23. Juli 2008
Panjik
| Panjik |  |  |  |
| Četvrtak, 18 Listopad 2007 | |
| Mjesna zajednica Panjik nekada je bila fino, kako bi se to u narodu reklo, skromno selo u kojem je živjelo preko 1000 stanovnika. Nalazi se na tromeđi Maglaja, Banovića i Petrova Sela. Danas je ovo selo uglavnom siromašno i zaboravljeno. Od prijeratnih hiljadu, trenutno u Panjiku živi oko 350 mještana i broji 380 domaćinstava. MZ Panjik od Lukavca je udaljena 15-tak kilometara. Graniči sa Mjesnom zajednicom Tumare, Stupari i dio Republike Srpske (Petrovo). Ovome selu pripadaju i zaseoci Mičijevići, Vasiljevići i dio Stupara. Stanovništvo koje naseljava Panjik je povratničko, a nakon 2000. godine procenat povratka je oko dvjesto. Prema riječima Božidara Jevtića, predsjednika MZ Panjik, nakon povratka u ovome selu ništa nije urađeno. - U našoj MZ do sada ništa nije asvaltirano, a imamo veliku kilometražu puta, jer mi smo najveća mjesna zajednica po površini. Općina je obećala da će dovršiti put od Jelove Gorice do Bajkovca gdje ima 3.800 kilometara. Međutim ni do dan danas ništa nije urađeno. Veliki problem imamo i sa elektrifikacijom, u zaseoku Rovine mještani nemaju struju već nekoliko godina. Iako smo više puta upućivali zahtjeve Elektoprivredi, nisu našli shodno da se po tom pitanju nešto riješi. Odsječeni smo i sa telefonima, nemamo ih nakon povratka. Igralište koje imamo takođe treba renovirati. Nikakvu podršku nemamo od općine Lukavac - ističe Jevtić. Škola renovirana uz pomoć CRIC-a.Prije rata O.Š. Panjik je brojala 640 učenika, a danas ovu osmogodišnju školu pohađa 25 učenika kombinovanih odjeljenja. Škola je renovirana 2000. godine uz pomoć Italijanske organizacije CRIC. Ovu školu pohađaju učenici iz Milina Sela, Stupara, Tumara i Panjika. Putuju najmanje pet kilometara pješke dok samo pojedini idu autobusima. |
Ostecena crkva u Tumarama
Kirche in Bosnien beschädigt
(BIJELJINA) In der Ortschaft Tumare bei Lukavac in der Diözese Zvornik-Tuzla haben Unbekannte die Eingangstür und einen Teil der Kupferbedachung über dem Altarbereich der dortigen orthodoxen Kirche beschädigt. Angriffe dieser Art sind in Bosnien-Herzegowina häufig.
Ostecenja crkva u Tumarama
U Selu Tumare kod Lukavca nepoznate osobe su ostetile ulazna vrata i dijo krova pravoslavne crkve u Tumarama.
Takvi napadi na pravoslavne objekte su sve cesci u Bosni i Hercegovini.
U Evropu sa USTASKIM "U"
Komentar dana - Ljiljana Knežević
U EVROPU SA USTAŠKIM "U"
Anketa zagrebačkog „Jutarnjeg lista" pokazala je koliko Hrvati mrze Srbe. Ne vole oni ni Jevreje, ni Rome, ali Srbi su im baš „trn u oku".
 |
| S |
Toliki da bi s trnom i oko izvadili. Ako neko i pomisli da sam preterala, neka pročita Press od srede. Mi smo samo preneli ono što je napisao ovaj hrvatski list o Hrvatima.
A napisao je da 40 odsto Hrvata opravdava genocid nad Srbima u NDH, da 20 odsto njih smatra da su ustaše ubijale pobunjene Srbe, da 16 odsto Hrvata smatra da su Srbi ubijani kao „strani element"... Pomislio bi čovek da je tu u pitanju samo neznanje, da Hrvatima samo treba dati keca iz opšte kulture i obrazovanja, ali ne. Slede još gori podaci. Među obrazovanijim slojem građana u Hrvatskoj svaki četvrti pojedinac smatra da su ustaše „borci za slobodu", a još više je onih za koje su ustaše „dobri domoljubi i katolici, koji su Hrvatskoj želeli sve najbolje". Nacistički slogan „Za dom spremni" za čak 45,86 odsto njih je u stvari patriotski.
Ništa od toga, međutim, nije čudno. Ljudi su samo bili iskreni. Svoje stavove o ustašama i Nezavisnoj Državi Hrvatskoj nikada nisu krili, samo smo mi sve to gledali drugim očima. Uvek se u Hrvatskoj tako mislilo. Možda su samo procenti nešto drugačiji. Nikada oni nisu odustali od NDH. Na kraju su je i dobili, doduše pod malo drugačijim imenom, ali su je zato na isti, krvav način osnovali.
Hrvatsko pučanstvo u svemu tome ima i punu podršku vlasti. Ne da ona ni na koga od njih. Ako se neko i usudi da nešto kaže protiv, najžešće će biti napadnut. Setite se samo Jeremića i Tadića. Čim su pomenuli „Oluju", koja je samo nastavak patnji i stradanja Srba u NDH, napadnuti su sa svih strana. Odmah se oglasio politički vrh Hrvatske da zaštiti „veterane domovinskog rata". Ne daju oni na svoje.
Eee, a da su se kojim slučajem Srbi u nekoj anketi ovako izjasnili o četnicima? Obrali bismo bostan. Daleko od toga da izjednačavam Dražine vojnike sa Pavelićevim ustašama, ali znam da nas ne bi oprali ni Sava ni Dunav. Nakačile bi nam se sve moguće nevladine organizacije, naravno, predvođene domaćim dušebrižnicima.
A Hrvati sa sve svojim stavom o nacističkom „Za dom spremni" i velikim ustaškim „U" odoše u Evropu!
Dienstag, 22. Juli 2008
Ravnogorci na Ozrenu
| Paвнoгopци нa Oзpeну Зaклeтвa вepи и oтaџбини 2 Месецs, 4 Недељаs ago | |
| Као што то бива у Српској традицији, култури, духовности, од постанка до данашњих дана, одувијек су ратни баријаци и оружје били освештавани у манастирима и црквама. Све се то радило само са једним циљем, да се никад освештано наоружање не употријеби над слабијим, нејаким, дјецом и браћом. Смије се употријебити у случају одбране породице и отаџбине. Наши духовни оци су послије сваког освештања у својим проповиједима и бесједама на то опомињали. Тако је и протосинђел Данило (Драган Радојчић) намјесник манастира „Светог Николе“ на Озрену у својој бесједи послије освештања баријака општинског одбора Петрово са Озрена и баријака Округа „ Козара-Лијевче-Мотајица“ пред постројеним четницима који управо положише свету заклетву за Крст Часни и Слободу Златну рекао: „ Нека Вас драга браћо кроз живот води ова света заклетва: „ Како ја то чинио тако ми Бог помогао“.Нека се усади у ваша срца и да је носите са собом. Нека ови баријаци, управо освештани, буду стално уз вас, да их носите часно и поштено, као што су их носили и наши преци. Под тим баријацима и под кровом наше Свете Саборне Апостолске Цркве јесте једини спас, прибјежиште и уточиште српског рода. Једино са та два симбола можемо остати усправни и честити као и неумрли Ђенерал Дража. Управо на данашњи дан 20.04.1941. године наш Чича изрече овдје на нашем Озрену : „ Не признајемо капитулацију Југословенске војске“. Овдје је пала одлука о наставку устанка против Хитлерове ратне машине. Са овог мјеста из Петрова Чича Дража је кренуо путем који данас треба бити једина водиља нашој дјеци и нама самима.“ | |
Uhapsen srpksi HEROJ RADOVAN KARADZIC
| Obavljeno saslušanje Karadžića | |||||||||||||||||
| 22. jul 2008. | 00:07 -> 10:30 | Izvor: B92, Beta, Tanjug | |||||||||||||||||
Beograd, Hag, Banjaluka -- Istražni sudija Okružnog suda veća za ratne zločine u Beogradu Milan Dilparić potvdio je da je saslušao Radovana Karadžića.
Advokat Svetozar Vujačić izjavio je da je Radovan Karadžić, prilikom saslušanja kod istražnog sudije Veća za ratne zločine, rekao da je uhapšen u petak u 21.30 u autobusu na liniji iz Novog Beograda za Batajnicu. Vujačić, koji je zastupao Karadžića, novinarima je pred Specijalnim sudom preneo Karadžićeve reči da je od tada držan u pritvoru "u nekoj sobi".
Vujačić je preneo reči Karadžića da su mu prilikom hapšenja stavili "nekakav šešir na glavu", zbog čega ne može da zna ko ga je uhapsio. Prema njegovim rečima, Karadžić se pred istražnim sudijom branio ćutanjem i da je ceo slučaj ocenio kao "farsu". Advokat je naveo i da je Karadžić "odbio hranu", da je smršao, kao i da je smiren i staložen. On je izjavio i da je lekar pregledao Karadžića i da je konstatovao da je zdrav. Svetozar Vujačić je još rekao da će Radovan Karadžić biti u pritvorskoj jedinici Specijalnog suda do izručenja Haškom tribunalu. On je izjavio danas Tanjugu da će uložiti žalbu na rešenje o ispunjenju pretpostavki za izručenje njegovog branjenika Haškom tribunalu. Prema Zakonu o saradnji s Haškim tribunalom protiv rešenja, okrivljeni, njegov branilac i nadležni javni, odnosno državni tužilac, imaju pravo žalbe tročlanom sudskom veću nadležnog suda u roku od tri dana od dana prijema rešenja. Kako je saopštio Savet za nacionalnu bezbednost, haški optuženik i bivši lider bosanskih Srba Radovan Karadžić uhapšen je u ponedeljak uveče u akciji srpskih službi bezbednosti. Zvanično, nije poznato gde je uhapšen. Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je da pripadnici MUP nisu učestvovali u lociranju i hapšenju Karadžića. Integralni tekst saopštenja iz Pres službe predesednika Srbije glasi: "Savet za nacionalnu bezbednost Republike Srbije saopštio je da je večeras akcijom srpskih službi bezbednosti lociran i lišen slobode haški optuženik Radovan Karadžić. Karadžić je priveden istražnom sudiji Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu, u skladu sa Zakonom o saradnji sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju". O krivici tek pred Tribunalom
Radovan Karadžić trenutno prolazi kroz postupak identifikacije, uključujući i DNK testiranje, a tokom noći sastaće se sa istražiteljima, objavila je agencija Rojters. Istražni sudija ima rok od tri dana da donese rešenje o ispunjenosti prepostavki za predaju optuženika Tribunalu, a protiv tog rešenja može se izjaviti žalba u roku od tri dana. O žalbi odlučuje vanraspravno veće u roku od tri dana. Prema zakonu, ne postoji pravo žalbe na odluku vanraspravnog veća, a konačnu odluku o izručenju donosi Ministarstvo pravde. Haški tribunal od 1993. godine, kada je osnovan, podigao je optužnice protiv ukupno 161 osobe, od kojih su još dve u bekstvu: Ratko Mladić, komandant vojske Republike Srpske, i Goran Hadžić, nekadašni predsednik Republike Srpske Krajine (RSK). Po gradu protestovale grupe mladića Beogradska policija je oko 1,30 časova intervenisala na Trgu Republike i razbila grupu od 15-ak mladića, koji su manifestovali podršku Radovanu Karadžiću, dok su ispred Specijalnog suda bili mladići u majicama sa natpisom "Obraz" i srpskim zastavama. Preko puta zgrade nalazilo se u jednom trenutku i pedesetak ljudi, od kojih su neki nosili majice sa znakom ultradesničarske organizacije Obraz, kao i majice sa likom Radovana Karadžića. Ispred njih je bio raspoređen kordon policije, koji ih je izgurao u sporednu ulicu.
Policija je na Trgu Republike privela tri mladića, od kojih je jedan imao šajkaču, jedan je nosio majicu sa likom Radovana Karadžića, dok je treći bio bez obeležja. Pored majica sa likom haškog optuženika nosili su i parolu "Ne hapsite Karadžića". U jednom trenutku je čak situacija bila na ivici incidenta, ali je ipak sve prošlo bez problema. Ulicama su povremeno prolazili i automobili iz kojih su se čule četničke pesme i mladići koji se u njima nalaže dobacivali su novinarima. U MUP-u Srbije navode da je bezbednosna situacija u Beogradu pod kontrolom, a bezbednosni stepen je, nakon objavljivanja vesti o hapšenju Radovana Karadžića, preventivno podignut na viši nivo.
U Tužilaštvu su najavili da će se tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević i predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom Rasim Ljajić obratiti sutra novinarima u Palati "Srbija", u 11 časova u Beogradu. A, direktor Policije Republike Srpske Uroš Pena izjavio je da policija RS nije učestvovala ni u lociranju, niti u hapšenju Radovana Karadžića. Pena je rekao da je o hapšenju Radovana Karadžića saznao noćas kada su ga o tome telefonom obavestili iz MUP-a Srbije. Direktor policije RS rekao je da ne očekuje nikakve nemire u RS zbog hapšenja, ali da su, nakon saznanja o hapšenju, pojačane mere bezbednosti, posebno objekata verskih zajednica i međunarodnih organizacija. Karadžić se od 1996. krije, a poslednji put je viđen i fotografisan u Han-Pijesku jula 1996. godine. Potom je za Karadžićem raspisana međunarodna poternica. Haški tribunal je u više navrata navodi da ima podatke da je Karadžić u Srbiji bar povremeno, a da je 2004. bio i u Beogradu. Iz Haškog tribunala takođe su stizale naznake da hapšenje Radovana Karadžića nije direktna obaveza Srbije, već da je to pre svega Ratko Mladić, za koga se pouzdano tvrdi da je u Srbiji. U bekstvu od 1996.
U aprilu 1992. Karadžić odlazi na Pale, a vlada RS počinje 7. maja 1992, mesec dana uoči prvih sukoba, da realizuje svoju odluku o formiranju sopstvenih oružanih snaga preuzimanjem srpskog vojnog kadra JNA iz BiH. Sve vreme rata u BiH bio je lider bosanskih Srba i zajedno sa ratnim komandantom Ratkom Mladićem, kreator ratnih operacija. Haški tribunal je 25. jula 1995. godine podigao prvu optužnicu protiv Karadžića i Mladića, koja je imala 16 tačaka, od kojih je jedna optužene teretila za genocid, a tri za zločine protiv čovečnosti. Druga optužnica, koja se odnosila na zločine u Srebrenici, podignuta je 16. novembra 1995. i imala je 20 tačaka, od kojih ih je jedna teretila za genocid, a devet za zločine protiv čovečnosti. Pod pritiskom međunarodne zajednice i na insistiranje Slobodana Miloševića i ostalih lidera bosanskih Srba, 30. juna 1996. Karadžić je preneo predsednička ovlašćenja na tadašnju potpredsednicu RS Biljanu Plavšić, povukao se sa mesta predsednika SDS i iz javnog života. Od tada se krije. Poslednji put je viđen i fotografisan u Han-Pijesku jula 1996. godine. Potom je za Karadžićem raspisana međunarodna poternica. Članstvo u SDS-u mu je prestalo kada je Skupština SDS RS 24. decembra 2001. usvojila izmene i dopune Statuta stranke među kojima je i odredba da licima protiv kojih je podignuta haška optužnica prestaje članstvo u toj partiji. U novembru 1998. SAD su ponudile novčanu nagradu od pet miliona dolara licima koja pomognu da se pred sud izvedu optuženi za ratne zločine, a četiri godine kasnije (januar 2002) na ulicama Sarajeva pojavile su se poternice za Karadžićem i Mladićem. Haški tribunal je 14. oktobra 2002. otpečatio izmenjenu i dopunjenu optužnicu protiv Karadžića (optužnica je potvrđena 31. maja 2000. ali je ostala zapečaćena), koja je objedinjavala prethodne dve i razdvojena je od optužnice protiv Mladića. Nova optužnica ima 11 tačaka, kojima se Karadžiću stavlja na teret genocid i saučestništvo u genocidu, zločini protiv čovečnosti, kršenje zakona i običaja ratovanja. Posle pojačanog pritiska međunarodnih bezbednosnih snaga u BiH na Karadžićevu porodicu i hapšenja njegovog sina Saše na Palama u julu 2005. (bio u desetodnevnom pritvoru), Karadžićeva supruga Ljiljana pozvala je Radovana Karadžića da se preda Haškom tribunalu. Tu poruku mu je poslala u ekskluzivnom intervjuu za televiziju Asošijeted pres, 28. jula 2005. Optužnica: Zločini protiv nesrpskog stanovništva
Prema saopštenju iz Haškog tribunala, u optužnici se navodi da je Karadžić, dejstvujući sa drugima između 1992. i 1995. godine, počinio zločien sa ciljem obezbeđivanja kontorole u područjima BiH koja su bila proglašena delom Republike Srpske i značajno smanjio tamošnje nesrpsko stanovništvo. Radi ostvarivanja takvog cilja, Karadžić i ostali su počinili zločine kako bi primorali nesrbe da napuste ta područja, prognali one koji nisu bili voljni da odu i ostale ubili, navedeno je u dopisu iz Haga. Prema ovom saopštenju, Karadžić je optužen za genocid, za ubistvo blizu 8.000 Bošnjaka - odraslih i dečaka u Srebrenici 1995. U optužnici se tvrdi kako je Karadžić takođe počinio genocid, kažnjavanja i ostale zločine kada su snage pod njegovom komandom ubile nesrbe tokom i posle napada na gradove širom BiH, da je zarobljavao hiljade nesrba i prebacivao ih u zatvoreničke objekte koje su ustanovile vlasti bosanskih Srba. U tim logorima su snage pod Karadžićevom komandom ubijale, mučile, loše postupale i seksualno zlostavljale nesrbe, navodi se dalje u optužnici. U optužnici takođe stoji da je Radovan Karadžić odgovoran za bombardovanje i snajpersko gađanje civila u Sarajevu koje je dovelo do ubistva i ranjavanja hiljada osoba, uključujući i mnoge žene i dece. |
Abonnieren
Posts (Atom)